Krajem avgusta smo govorili na Biznis i Digital Meet Up-u u Beogradu, na temu koja je kod nas u agenciji krenula kao običan problem: imali smo otvorenu poziciju i nismo stizali da pročitamo prijave.

Ono što smo tamo ispričali nije teorija o veštačkoj inteligenciji. To je jedan konkretan sistem koji je radio šesnaest dana, danonoćno, i doveo nam novu koleginicu. Evo cele priče.

Problem nije u tome što nema dobrih kandidata

Kad zapošljavate, prvo pomislite da na tržištu nema ljudi. Nije tako. Prijava ima.

Problem je što neko mora sve to da pročita. Da odvoji vreme, da zaista pogleda da li iskustvo te osobe odgovara poziciji koju popunjavate.

A taj neko ste najčešće vi – uveče, posle celog radnog dana, na telefonu.

I onda se dešavaju dve stvari.

Prvo, koncentracija. Prvih deset radnih biografija pročitate pažljivo. Do pedesete izgubite volju, i idealan kandidat vam prosto promakne.

Drugo, lepo sređen CV. Otvorite prijavu koja izgleda savršeno i pomislite: evo ga, to je taj. A možda i nije — možda je samo dokument lepo napravljen.

Nama se desilo baš to. Stigla je prijava koja je na prvi pogled bila idealna. Ono što nismo primetili jeste da je ta osoba, posle četiri godine na jednom mestu, u narednih godinu dana promenila pet firmi. Sistem jeste, i označio je to kao razlog za oprez.

Prvo smo morali da zapišemo šta tražimo

Ovo je jedini deo posla u koji zaista treba da uložite vreme. I to samo jednom.

Pre nego što smo bilo šta pokrenuli, seli smo i napisali ista ona uputstva koja bismo dali novom HR regruteru: šta je za nas vrlo dobar kandidat, šta je slab, šta nam je važno a šta nas ne zanima.

Bez programiranja. Obične rečenice, na srpskom.

Iskreno, ovo nam je bilo najteže u celoj priči — ne tehnički, nego zato što smo morali sebi da priznamo šta tačno tražimo. Do tada nam je to bilo u glavi, nikad na papiru.

Kako to zapravo radi

Oglas smo pustili na dva mesta: Infostud i plaćena kampanja na Meti. Zatim smo napravili jedan zadatak AI alatu Claud-u koji se pokreće svaka tri sata i radi ovo:

1. Proveri da li je stigla nova prijava
2. Pročita celu radnu biografiju, detaljno
3. Da ocenu po pravilima koja smo prethodno zapisali — slab, osrednji, dobar ili vrlo dobar
4. Pošalje mejl timu, sa ocenom i obrazloženjem u par rečenica

Ključno je što mi ne otvaramo ništa. Sistem dolazi kod nas, ne mi kod njega.

Šta smo dobijali svaka tri sata

U inboxu nas je čekalo ime, ocena i objašnjenje u pet rečenica. Pročitamo za petnaest sekundi.

Nije pisalo „ocena 7,4″. Pisalo je zašto — istim rečima kojima bi nam to rekao kolega koji je taj CV upravo pročitao.

I to nije bio jedan lep primer koji smo izabrali za predavanje. Za ceo jul stiglo je šezdeset četiri takva mejla. Nijedan nismo napisali mi.

Brojke posle šesnaest dana

Šezdeset dve prijave. Raspodela ocena:

23 slab match

18 osrednji

12 dobar

9 vrlo dobar

Dakle, dvadeset jedna prijava vredna pažnje. Dve trećine je otpalo, a da niko od nas nije otvorio nijedan dokument.

Da smo to čitali ručno, po realnih šest minuta na biografiju, to je šest sati i dvanaest minuta — ceo radni dan potrošen samo na čitanje prijava.

Ali ušteda vremena nije glavna poenta. Poenta je što tih šest sati nikad ne bi bili blok u našem kalendaru. Sistem ih je pojeo u komadima od po dva minuta, dok smo mi radili druge stvari.

Od devet kandidata sa najboljom ocenom, šestoro je bilo zainteresovano za razgovor. Jedna od njih je Stefana –  danas radi kod nas, i prošla je kroz ceo ovaj proces a da joj prijavu isprva nije pročitao nijedan čovek.

Gde sistem greši

Ovo je deo koji obično izostavljaju kad pričaju o veštačkoj inteligenciji, pa da ga kažemo odmah.

Dva kandidata je obradio dvaput. Nije savršeno zapamtio šta je već pročitao. Dva od šezdeset četiri, oko tri procenta.

Ne zna ono što nije napisano. Sudi isključivo po onome što piše u prijavi. Kakav je neko uživo i da li se uklapa u tim — to ne vidi niko osim vas.

I najvažnije: ocena nije odluka. Nijednog kandidata sistem nije odbio. Samo ih je poređao i obrazložio. Dva puta se nismo složili sa njegovom ocenom i pozvali smo ljude koje je nisko ocenio.

Ako vam neko kaže da mu ovakav sistem radi savršeno — ili ga nije koristio, ili vam nešto prodaje.

Da li je vaš posao za ovo?

Ne tražite gde biste mogli da „uvedete AI”. Pitanje je drugačije: koji posao radite uveče zato što ga preko dana ne stignete?

Ako taj posao ispunjava tri uslova, može ovako da se reši:

Nešto redovno stiže. Prijave, porudžbine, recenzije, fakture, upiti sa sajta — bilo šta što dolazi samo od sebe, a neko mora da ga pogleda.

Postoji pravilo po kom se to procenjuje. I vi to pravilo znate — samo ga verovatno niste zapisali. Kod nas je to bio tekst oglasa. Kod vas može biti ponuda, cenovnik ili opis usluge.

Odluku i dalje donosi čovek. Sistem priprema i obrazlaže, vi presuđujete. Ako neki posao traži da odluku donese mašina, to nije posao za ovo.

Zaključak

Nismo programeri i nismo napisali ni red koda. Napisali smo uputstva, na srpskom, u rečenicama. Ceo sistem nas je koštao jedno popodne.

Veštačka inteligencija vam neće reći šta da radite. Reći će vam ono što ste odavno mogli da vidite — samo niste imali kad da pogledate.

U Vorp Marketingu se ovakvim stvarima bavimo i za sebe i za klijente: da posao bude bolje organizovan, a odluke donete na osnovu podataka, a ne osećaja.